Gasni zakoni su razvijeni tokom 17. i 19. veka, kada su naučnici počeli shvatati da postoji kod gasova veza između pritiska, zapremine i temperature. Bitno svojstvo gasova je nasumično kretanje njihovih čestica, koje nazivamo Braunovim kretanjem, prema Robertu Braunu, koji je ovu pojavu prvi uočio na sićušnim zrncima cvetnog polena na vodi, posmatrajući ih pod mikroskopom. Kinetička teorija gasova opisuje gas kao veliki broj malih čestica, koje su stalno u nasumičnom kretanju.
Bojle-Mariotov zakon
Bojle-Mariotov zakon kazuje, da kod konstantnom temperaturom, proizvod pritisaka i zapremine idealnih gasova, uvek je konstantan. Zakon je objavljen 1662. godine.
Ako smanjujemo zapreminu nekog gasa, pritisak će se povećavati. Matematički se taj zakon može opisati kao:
gde je: P – pritisak gasa (Pa), V – zapremina gasa (m3) i k1 – konstanta (J)
Šarlov zakon
Šarlov zakon, ili gasni zakon zapremine, je objavljen 1678. godine. On govori da je zapremina idealnog gasa, kada je pritisak konstantan, direktno proporcionalna apsolutnoj ili termodinamičkoj temperaturi T (u Kelvinima). Ako gasu povećavamo temperaturu, poveća će se i zapremina.[2] Matematički se taj zakon može opisati kao:
gde je: T – apsolutna ili termodinamička temperatura (K), V – zapremina gasa (m3) i k2 – konstanta (u m3/K).
Gej-Lisakov zakon
Gej-Lisakov zakon je otkrio Žozef Luj Ge-Lisak 1809. godine. On tvrdi da je pritisak u nekom spremniku, koji ima konstantnu zapreminu, direktno proporcionalan sa apsolutnom temperaturom (u Kelvinima). Povećanjem temperature, molekuli gasa postaju sve brži i snažnije udaraju na zidove spremnika. Matematički se taj zakon može opisati kao:
gde je T – apsolutna temperatura (K), P – pritisak gasa (Pa) i k3 – konstanta.
Izvor: https://sr.wikipedia.org/wiki/Gasni_zakoni