"Istraživačke perverzije se šire. Neće vam se dopasti predloženo rešenje.", – fizičarka Sabine Hossenfelder

Na blogu http://backreaction.blogspot.ba fizičarka sa instituta za napredne studije u Frankfurtu u Njemačkoj napisala je zanimljivo mišljenje o problemu toga s kojim se probemima bave mnogi fizičari kao i ostali naučnici i na koji način. Cijeli post možete ovdje pročitati:

“Istraživačke perverzije se šire. Neće vam se dopasti predloženo rešenje.

Neverovatna priča

Nauka ima problem. Sadašnja akademska zajednica obeshrabruje istraživanja koja imaju opipljive ishode, i to troši mnogo novca. Naravno, naučna istraživanja se ne sprovode isključivo u akademskim studijama, ali puno osnovnih istraživanja da. A ako se temeljna istraživanja ne pomeraju napred, nauka je u velikom riziku stagnacije.

U početku problema je akademska struktura nagrađivanja. Suština naučnog metoda je da testira hipoteze eksperimentom, a zatim zadrži, revidira ili odbaci hipoteze. Međutim, korišćenje naučnog metoda je podoptimalno za karijeru naučnika, ako su nagrađeni za istraživačke radove koje citiraju što više njihovih vršnjaka.

U cilju proizvodnje popularnih novina, najbolja taktika je da se radi na onome što je već popularno i da pišu radove koji omogućavaju drugima da brzo proizvedu nove radove na istoj temi. To znači da je bolje raditi na hipotezama koje su nejasne ili teške falsifikovati, i držati se tema koje ostanu u akademiji. Idealna situacija je vječna debata bez ikakvog ishoda osim gomile papira.

Ovaj problem se vidi u mnogim oblastima nauke. To je poreklo krize ponovljivosti u psihologiji i naukama o životu. To je razlog zašto loše naučne prakse – poput hakiranja p-vrednosti – prevladavaju, iako su poznate kao loše: jer su to taktika koja vodi istraživače na poslu.

Upravo zato je u temama fizike pisano toliko beskorisnih papira, hiljade pretpostavki o tome šta se dešava u ranom univerzumu ili energijama koje ne možemo testirati, besmislene spekulacije o beskonačno izmišljenih univerzuma. Zbog toga teorije koje su matematički “plodne”, poput teorije struna, uspevaju dok su pristupi koji se usuđuje uvesti nepoznatu matematiku osuđeni na smrt (dodavanje vektora spinoru, bilo ko?). Zbog toga fizičari vole da “rešavaju” problem gubitka informacija crne rupe: jer nema rizika da će se neko od ovih “rešenja” ikada testirati.

Ako smatrate da je ovo dobra naučna praksa, morate pronaći dokaze da je mogućnost pisanja mnogih radova o ideji u korelaciji sa potencijalom ove ideje da opiše posmatranje. Nepotrebno je reći da nema takvih dokaza.

Ono što smo svedoci jeste neuspeh nauke da se samokoriguje.

To je ozbiljan problem.

Znam da je očigledno. Ja uopšte nisam prva koja ističem da je akademija zaražena perverznim podsticajem. O tome su napisane knjige. Časopisi Nature i Times Higher Education izgleda da objavljuju komentar o ovoj gluposti svake druge nedelje. Ponekad mi to daje nadu da ćemo na kraju moći da rešimo problem. Zato što je svakom u licu. A to je erodiranje poverenja u nauku.

U ovom trenutku ne mogu čak ni kriviti javnost zbog nepoverenja naučnicima. Jer i ja im ne verujem.

Budući da je tako očigledno, vi biste mislili da finansijska tela preduzimaju mjere za ograničavanje gubitka novca. Da, ponekad se nadam da će nas kapitalizam doći i spasiti! Ali onda idem i čitam stvari poput da su kineski naučnici plaćeni bonusima za objavljivanje u časopisima sa visokim utjecajima. Ozbiljno. A koje su posledice? Kao što MIT technology review kaže:

“To je počelo da utiče na ponašanje nekih naučnika. Wei i društvo izveštavaju da su u Kini porasli plagijat, akademska nepoštenost, plaćanje radova i skandali sa lažnim pregledom, kao i broj grešaka. “Broj korekcija papira napisanih od strane kineskih naučnika povećao se sa 2 u 1996. godini na 1.234 u 2016. godini, historijski visok”, kažu.

Ako mislite da je to neka glupost Kinezi, pogledajte šta se dešava u Mađarskoj. Sada imaju ekskluzivne grantove za vrhunske naučnike. Prema nedavnom izvještaju u časopisu Nature:
“Program je modelovan na grantovima Evropskog istraživačkog vijeća, ali s obzirom da su kvalifikovani samo oni koji su objavili rad u poslednjih pet godina koji su se smatrali među prvih 10% najcenjenijih radova u svojoj disciplini”.

Šta biste učinili da biste dobili takvu grantove?

Za početak, sigurno ne biste radili na bilo kojoj temi koju već veliki broj vaših kolega ne vodi, jer vam je potrebno veliko telo ljudi koji mogu citirati vaš rad.

Također, ne biste bježali kritikovali sve što se dešava u izabranom istraživačkom prostoru, jer bi kritike samo mogle smanjiti popularnost teme, a time raditi protiv sopstvenih interesa.

Umesto toga, težili biste da napravite obrazac za istraživački rad koji se lako i brzo može reproducirati sa malim izmenama od strane svih na terenu.

Ono što dobijate sa takvim grantovima je više nego isto. Inkrementalna istraživanja, generisana sa minimalnim naporom, sa rezultatima koji su oko jedva naučno održivog.

Jasno je da Mađarska i Kina uvode takve mjere kako bi bile izvrsne u nacionalnim poređenjima. Oni to rade ne samo da se nadaju međunarodnom priznanju, oni takođe žele da regrutuju vrhunske istraživače u nadi da će ih na kraju industrija pratiti. Zato što je na kraju važan bruto domaći proizvod. Sigurno u nekim oblastima istraživanja – onima koji su blisko povezani sa tehnološkim aplikacijama – to funkcioniše. Učiniti više onoga što uspešni ljudi rade nije uopšte loša ideja. Ali to nije efikasan metod otkrivanja korisnog novog znanja. Da ovo nije problem isključivo za temeljna istraživanja postalo mi jasno kada sam pročitala članak Daniel Sarewitz u The New Atlantic. Sarewitz govori priču o Fran Visco-u, advokatu, koja je preživjela karcinom dojke i osnivaču Nacionalne koalicije za rak dojke: “Na kraju,” sav novac koji je bačen na istraživanje raka dojke stvorio je više problema nego uspeha”, kaže Visco. Čini se da su mnogi naučnici imali želju da budu na naslovnoj strani New York Times-a, ne da se otkrije kako da se okonča rak dojke. Čini joj se da je kreativnost bila ugušena, jer su istraživači pokazivali “lemming efekat”, koji su jurili bogate istraživačke dolare dok su skakali iz jedne vruće, ali na kraju bezuspešne teme na drugu. “Umorili smo se da vidimo kako mnogi ljudi grade svoje karijere oko jednog gena ili jednog proteina”, kaže ona. “Dakle, ne, lemmings koji brinu o beskorisnim temama nisu problem samo u osnovnim istraživanjima. Takođe, gore pomenuta prekomerna proizvodnja beskorisnih modela uopšte nije specifična za fiziku visokih energija: “Naučnici citiraju jedni druge, jer bilo koje istraživanje mora biti opravdano i tumačeno u smislu drugih istraživanja koja se rade u srodnim oblastima – jedan od onih “Osnovnih zaštitnih mehanizama nauke”. Ali šta ako je većina nauke koja se citira sama po sebi lošeg kvaliteta? Razmotrimo, na primjer, izvještaj iz 2012. u Science koji pokazuje da bi Alzheimerov lek koji se zove beksaroten smanjio beta-amiloidnu ploču u mozgu miševa. Napori za reprodukciju takvog otkrića od tada nisu uspeli, kako je Science objavio u februaru 2016. godine. Ali u međuvremenu, rad je citiran u oko 500 drugih radova, od kojih su mnogi možda citirali nekoliko puta zauzvrat. Na ovaj način se istraživanjem slabog kvaliteta metastazira kroz objavljenu naučnu literaturu i razlikuje znanje koje je pouzdano od znanja koje je nepouzdano ili neistinito ili jednostavno beznačajno postaje nemoguće. “Sarewitz zaključuje da je akademska nauka postala” onanistički poduhvat “. Njegovo rješenje? Ne dozvoli naučnicima da sami odluče koje je istraživanje zanimljivo, nego ih prisili da rešavaju probleme koje su definisali drugi: “U budućnosti, najvrednije naučne institucije […] će povezati istraživačke agende sa potragom za poboljšanim rješenjima – često tehnološkim – umjesto radi pukog razumjevanja. Nauka koju oni proizvode će biti višeg kvaliteta, jer će to morati biti. “Kao jedan od akademika koji veruje da razumevanje kako je priroda vrijedna za sebe, mislim da je lek koji predlože Sarewitz gori od bolesti. Ali, ako Sarewitz u svom članku jasno kaže nešto, to je to da ako u akademiji uskoro ne rešimo probleme, neko drugi će. I mislim da nam se to neće dopasti.”, (1)

Reference:

  1. http://backreaction.blogspot.ba/2017/12/research-perversions-are-spreading-you.html

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *