“Kvote na Boga
FIZIKA BESMRTNOSTI Moderna kosmologija, Bog i vaskrsenje mrtvih. Frenk J. Tipler.
Čak i više od razdvajanja religije i države, razdvajanje religije i laboratorije trebalo bi da bude apsolutno. Nauka treba da se koncentriše na opisivanje kako univerzum funkcioniše, ostavljajući pitanja o tome ko ili šta ga je stvorilo i zašto postoji za metafizičare. Jednom kada se slože da igraju po ovim pravilima, naučnici širom svijeta mogu da obožavaju različite bogove dok razmišljaju o istim jednačinama.
Jedna oblast nauke u kojoj ovaj požarni zid najčešće preti da se raspali je kosmologija. Naučnici se skoro svi slažu da je univerzum počeo sa “Velikim praskom”. Ali šta je pokrenulo eksploziju? I zašto se primarna masa pojavila u ovom konkretnom univerzumu, sa pećima zvanim zvezde koji su vodili vodik u ugljenik potreban da bi astronomi i teolozi mogli razmišljati o značenju svega?
Ako je stepen ekspanzije univerzuma bio malo sporiji, Veliki prasak bi bio mrtvorođen. Malo brže i ne bi bilo slobodnog vremena za bilo kakvu stvar da se spoji. Ako bi nešto što se naziva konstanta fine strukture (kvadrat elektromagnetskog polja podijeljen brzinom svjetlosti pomnožen Planckovom konstantom), bila malo drugačija, atomi ne bi postojali. Čini se da je naše samo postojanje čudo ili slučajnost.
Zašto bismo trebali biti tako srećni? Neki kosmologi predlažu da postoje zapravo beskonačno univerzuma, od kojih je svaki kreiran sa nešto drugačijim početnim uslovima. Pronalaženje sebe u onome što bi podržalo život ne bi bilo više neverovatno od činjenice da se gradovi pojavljuju na obalama rijeka. Još uvek postoje ogromne pustinje gde cvijet nije cvjetao. Sljedbenici takozvanog snažnog antropskog principa tvrde da život nije incidentan već neophodan, da univerzum mora imati posmatrače da bi postojao.
Teorijske ekstravagancije poput ove postale su toliko uobičajene da se može očekivati da se popularne knjige o kosmologiji čitaju kao naučna fantastika. Čak i tako, zapanjujuće je pokupiti knjigu od strane poštovanog kosmologa koji obećava da objasni čudo ljudskog postojanja, pružajući ne manje od “fizičke teorije, koja se može testirati, za sveprisutnog, sveznajućeg, svemogućeg Boga koji će jednog dana u dalekoj budućnosti u sve nas oživiti da živimo zauvek u prebivalištu, što je u svim bitnim elementima nebo. “
Frenk J. Tipler nas uverava u “Fizika besmrtnosti: savremena kozmologija, Bog i vaskrsenje mrtvih” koji “ako je neki čitalac izgubio voljenog ili se plaši smrti, savremena fizika kaže:” Utješite se, oni će ponovo živeti. ” “
U ovom trenutku je zapanjujuće zatvoriti knjigu i odbaciti ju kao samosvesni napor za proizvodnju najboljeg prodavca: Nauka nudi novu nadu za mrtve. Ali kada sam završio prvo poglavlje, iznenadio sam se što sam se podlegao čudnom šarmu gospodina Tiplera. Kao što se čini, njegovim idejama predviđena je ta ozbiljnost da je teško ne nastaviti čitati. Ono što se konačno pojavljuje je čudesno ambiciozna, bolno iskrena turneja sila – pokušaj, ponekad sjajan, ponekad apsurdan, da se naučno razmišljanje istegne do njenog preloma.
“Ili je teologija čista besmislica, subjekt bez sadržaja”, piše gospodin Tipler, “ili bi teologija morala na kraju postati grana fizike”.
U nekim pogledima, napor upućuje na knjigu Roger Penrosea “Carski novi um”. Počnite sa osjećajima onoga što znate da mora biti istinito (g. Penrose: mozak ne može biti digitalni kompjuter, gospodin Tipler: život je večan), potom pokušajte da ga racionalizujete sa elaboratnom nadgradnjom fizike i matematike. Na kraju, autori mogu uspjeti da ubeđuju niko osim sebe, ali na putu čitalac uzima uzbudljivu vožnju do daljih ivica moderne fizike.
Argument TIPLERA započinje poznatim upozorenjem da je zemlja sama osuđena na propast, da je ožalošćena da bude spaljena do granica sa neizbežnim širenjem sunca. Jedina nada je da započnemo sa mamutskim projektom za kolonizaciju drugih svetova. Vozila sa robotskim prostorom opremljena antimaterijskim motorima mogu putovati do najbližih zvezdanih sistema devet desetina brzine svetlosti, autor izračunava, homestažu planete ili, ukoliko nema planeta, gradi oko orbite svemirskih stanica. Koristeći informacije iz projekta Human Genome, roboti mogu stvarati žive stanovnike i simulirati ljudske umove veštačkom inteligencijom.
Jednom kada se uspostave ove forme, oni se mogu koristiti kao osnove za izgradnju više robota za kolonizovanje više zvezdanih sistema, i odatle se još više automatizovanih ekspedicija može oduševiti. Kroz eksponencijalnu eksploziju istraživanja, život će preuzeti sve više i više univerzuma.
Iako ponekad zvuči kao dugogodišnji vladin računovođa u Kancelariji za procjenu tehnologije, g. Tipler procjenjuje, s ogromnim detaljima, da će neophodna ekspertiza (uključujući i sposobnost simulacije ljudskog mozga) biti dostupna do sredine sljedećeg vijeka. Nakon toga, mi ćemo trebati oko 600.000 godina da bi Mlečni put bio ispunjen ya životom kao predgrađa Los Angelesa. Onda bi život otišao do Andromede, koja se može osvojiti za tri miliona godina, a zatim u Klast Virgo, koji će se trebati podmladiti za 70 miliona godina. Do trenutka kada će prošetati 10.000.000.000.000.000 (10 milijardi milijardi, ili 10 na 19.), život će preuzeti kontrolu nad čitavim univerzumom. Dok se cijeli univerzum kolonizuje, g. Tipler procenjuje, Veliki prasak će biti u nedostatku goriva, a svemir će početi da se kolapsira u ono što se ponekad zove “Veliki crunch”. To bi moglo izgledati kao posledica propasti za bilo koje stvorenje, stvarno ili veštačko. Ali zapamtite: život je sada sveprisutan. Više nije jednostavno za vožnju. Ispunjavajući svaki kutak kosmosa, možemo da kontrolišemo njegovu sudbinu. Jednačine koje regulišu ekspanziju i kontrakciju univerzuma su haotične, rekao nam je gospodin Tipler, čineći ih preosetljivim na najmanje promjene. Korišćenjem poznatog efekta leptira (pomjeranje krila u Rio-u izaziva uragan u Bangladešu), možemo da usmerimo tok kolapsa strateškim eksplozijama. Ako se univerzum brže sažme u nekim pravcima nego u drugim, rezultat će biti ogroman rezervoar potencijalne energije (u obliku temperaturnih razlika) koji se može iskoristiti dok surfamo valovima velike implozije. Za šta da koristimo tu energiju? Da dođemo do Vaskrsenja. Do vremena kada se univerzum bude sažimao, gospodin Tipler računa, imaćemo dovoljno računarske moći da savršeno simuliramo – da emuliramo – svako stvorenje koje je ikada postojalo ili bi moglo da postoji. Kako se univerzum nastavlja srušiti do konačne singularnosti beskonačne gustine i beskonačne temperature (Omega Point, on to zove, pozajmljujući od francuskog teologa Pierra Teilharda de Chardina), sva stvorenja sjajna i mala mogu se vratiti u život u kompjuterima, Zajedno sa svim njihovim sećanjima. Iako postoji ograničeno vrijeme dok se ne postigne Omega Point – poslednja kriza, dovoljna je energija da se izvrši beskonačna obrada informacija, kaže gospodin Tipler. Gledano spolja, svemir bi se činio konačnim tokom trajanja, ali iz unutrašnjosti, simulirani životni oblici bi imali subjektivni osećaj trajanja zauvek. Vaskrsenje i život večni. S obzirom da ovo izlazi iz Omega tačke, možemo ga zamisliti kao Boga. “Omega Point nas voli”, piše g. Tipler (precizno definisanje ljubavi apelujući na sociobiološke teorije o altruizmu i ekonomskoj teoriji igara). Omnipotentnim računskim ovlastima, Omega Point će stvoriti za svakog od nas najbolji mogući svet. Zapravo, g. Tipler piše: “bilo bi moguće da se svaki muškarac ne uporedi sa najlepšom ženom na svetu, ne samo sa najljepšom ženom koja je ikada živela, nego sa najlepšom žena čije je postojanje logično moguće. ” I obratno. Sve ovo bi bilo mali komfor ako je autor jednostavno opisao nešto što bi moglo da se desi ako smo imali samo tehnološku odlučnost da je izvučemo. Konačno, Kongres neće ni finansira superprovodni supersudarivač, čiji napušteni tuneli se upotrebljavjau kao komercijalna tvornica gljiva. Ali g. Tipler ne samo da tvrdi da je moguće da život može preuzeti univerzum i dovesti do Vaskrsenja. Kaže da je to neizbežno. Zašto? Jer život mora preduzeti ove korake kako bi preživio Veliko Sažimanje i živio zauvek. UREDU. Ali zašto život mora da opstane? Ovde argument zavisi od verzije snažnog antropskog principa gospodina Tiplera, koji je on opisao u knjizi koju je napisao sa Johnom D. Barrou, “The Antropic Cosmological Principle” (1986): Postoji beskonačan broj mogućih univerzuma koji mogu da postoje, u zavisnosti od toga kako su dugmad postavljena u vreme Velikog praska. Ali, dok svi ovi univerzumi mogu logično postojati, da bi fizički postojali, g. Tipler tvrdi, oni moraju sadržavati posmatrače da ih vide i cijene. Naš univerzum očigledno postoji, tako da se, prema njegovoj definiciji, ponaša na način koji održava život zauvek. Ovaj prilično kružni argument može zvučati kao uverljiv kao pokušaji srednjevekovnih teologa da zaključe postojanje Boga iz prvih principa. Kao podsetnik da ćemo ovo prihvatiti kao nauku, a ne religiju, gospodin Tipler izjavljuje da njegova teorija ima izvesne rezultate koje mogu da se testiraju. Da bi se omogućila obrada informacija neophodnih za održavanje računskog Vaskrsenja, takve hipotetičke čestice kao dugoročne, tražio Higgs bozon i top kvark moraju imati određene mase. Teorija Omega Tačke-a takođe predviđa da se svemir mora naći da sadrži dovoljno mase da bi na kraju propao i da ne nastavi da se širi zauvek, kao što neki kosmolozi veruju da će to biti. Tipler je ostavio drugima kosmolozima da procene ove tvrdnje. Da bi svoju knjigu učinilo što je moguće pristupačnijim, on je isporučio matematičke dokaze mnogih njegovih tvrdnji na 123-stranica, “Prilog za naučnike”. Ovde on pokazuje, na primjer, kako se beskonačna količina informacija može obraditi u ograničenom vremenskom periodu. Da bi stvarno cenio ovaj odeljak, gospodin Tipler priznaje, mora se imati ekvivalent najmanje tri doktora doktorskih studija – u opštoj teoriji relativnosti, teorijskoj fizici čestica i teoriji kompjuterske složenosti. Autor ima doktorat u prvoj od ovih oblasti; steći znanje iz druge dve, kaže on, trajalo je 15 godina. Gospodin Tipler zvuči kao pouzdana osoba, i možemo da verujemo da je pažljivo izvršio svoje kalkulacije. Ali na kraju moramo verovati u mudrost velikih sveštenika. “U teoriji nema ničeg natprirodnog”, insistira on, “i zato nema govoro, bilo gde, o vjeri”. Ali svi sistemi čovečanstva su na kraju izgrađeni na platformi verovanja. U nekom trenutku moramo prestati da izračunavamo i uzeti Kierkegaardov skok. Čak i mali broj onih koji mogu temeljno shvatiti jednadžbe traži se da pretpostave, kao postulat teorije, da je osnovna karakteristika svemira sposobnost održavanja života zauvek. Zbog čega je gospodin Tipler toliko siguran? Njegova knjiga je posvećena baki i djetetu njegove žene, koji su ubijeni u holokaustu. U prvom poglavlju govori o tome kako je poseta nacističkom logoru smrti ojačala njegovo ubjeđenje “da nema ničeg ružnijeg od istrebljenja”. Na trenutak se zavese vraćaju nazad i vidimo šta motiviše ovaj herkulovski napor. “Mi fizičari znamo da je predivan postulat verovatnije tačan od ružnog”, piše on, uzimajući još jedan skok vjere. “Zašto ne usvojiti ovaj postulat večnog života, barem kao radnu hipotezu?” Da li bi pronalazak pogrešne mase za Higgs boson ili top kvark stvarno prevario tako nepokolebljivo uvjerenje? Možemo zamisliti da bi gospodin Tipler pronašao način da podesi neku varijablu ili doda neki postulat, jer se trudi da pronađe razloge za jednu stvar koju on i svi mi želimo tako očajnički da verujemo.”
Izvor: http://www.nytimes.com/1994/10/09/books/the-odds-on-god.html?pagewanted=all
