Ako nasumično uzmete 10.000 ljudi, 9.999 imaju jednu zajedničku stvar: njihovi poslovni interesi nalaze se na ili blizu površine Zemlje. Crna ovca je astronom, a ja sam pripadnik te čudne sorte. (Smeh) Moj govor sastoji se iz dva dela. Prvo ću govoriti kao astronom, a zatim kao zabrinuti član ljudske rase. Ali počnimo tako što ćemo se setiti da je Darvin pokazao kako smo mi rezultat četiri milijarde godina evolucije. Ono što pokušavamo da uradimo astronomijom i kosmologijom je da se vratimo u vreme pre Darvinovog početka, i smestimo Zemlju u kosmički kontekst.
Pogledajte ovih par slajdova. Ovo je udar koji se desio prošle nedelje na jednoj kometi. Da su poslali nuklearku, bilo bi poprilično spektakularnije od onoga što se zaista desilo prošlog ponedeljka. Još jedan projekat za NASA. To je Mars sa evropskog Mars Ekspresa. Mašta ovog umetnika se ostvarila na Novu godinu kada je padobran sleteo na Titan, Saturnov gigantski mesec. Sleteo je na površinu. Ovo su slike puta na dole. Ovo izgleda kao obala. Zaista jeste, ali je okean tečni metan – temperatura je minus 170 stepeni Celzijusa. Ako izađemo izvan sunčevog sistema, shvatamo da zvezde nisu svetlucave tačkice svetlosti. Svaka je jedno sunce sa čitavom pratnjom planeta koje oko nje orbitiraju. Možemo videti mesta gde zvezde nastaju, kao u maglini Orao. Vidimo zvezde kako umiru. Za šest milijardi godina Sunce će izgledati ovako. Neke zvezde umiru spektakularno u eksploziji supernove, stvarajući ovakve ostatke.
Na još većoj skali vidimo čitave galaksije zvezda. Vidimo čitave ekosisteme u kojima se reciklira gas. A za kosmologa, ove galaksije su samo atomi, takoreći, u univerzumu velikih razmera. Na ovoj slici je parče neba tako malo da bi bilo potrebno oko 100 takvih parčića da se prekrije pun mesec na nebu. Kroz mali teleskop, ovo bi bilo sasvim prazno, ali se vide stotine malih nejasnih mrlja. Svaka je galaksija, potpuno nalik našoj ili Andromedi, a izgleda tako mala i nejasna jer je njena svetlost prešla 10 milijardi svetlosnih godina da bi stigla do nas. Zvezde tih galaksija verovatno nemaju planete.Tamo su slabe šanse postojanja života, jer nije bilo vremena da nuklearna fuzija u zvezdama proizvede silicijum i ugljenik i gvožđe, osnovne sastojke planeta i života. Verujemo da je sve ovo nastalo u Velikom prasku – toplom, gustom stanju. Pa kako je taj bezobličan Veliki prasak postao naš svemir?
Pokazaću vam simulaciju 10 na 16-i puta ubrzano realno vreme, koji prikazuje parče univerzuma gde su se ekspanzije anulirale. Ali vidite, kako vreme protiče u giga-godinama na dnu, strukture evoluiraju usled gravitacije koja se hrani malim, gustim nepravilnostima, i strukture se razvijaju. Nakon 13 milijardi godina dobićemo nešto što veoma liči na naš univerzum. Tako upoređujemo simulirane univerzume – pokazaću vam bolju simulaciju na kraju – sa onime što zapravo vidimo na nebu. Možemo da pratimo stvari unazad do ranijih faza Velikog praska, ali i dalje ne znamo šta je puklo i zašto je puklo.
To je izazov za nauku 21. veka. Da moja istraživačka grupa ima logo, bio bi ova slika: uroboros, sa mikro-svetom sa leve –kvantni svet – i desno svet velikih razmera sa planetama, zvezdama i galaksijama. Ipak znamo da su naši univerzumi ujedinjeni, veze između levog i desnog. Svakodnevni svet određen je atomima, načinom na koji se sakupljaju da stvore molekule. Zvezde se napajaju međusobnom reakcijom jezgara ovih atoma. Kako saznajemo, galaksije se drže na okupugravitacionom silom takozvane tamne materije: ogromni rojevi čestica, mnogo manji čak i od atomskih jezgara. Želimo znati sintezu koju simboliše vrh. Kvantni mikro-svet je shvaćen. Sa desne strane, prevlast ima gravitacija. Ajnštajn je to objasnio. Ali posao koji nauka 21. veka nije završila je povezivanje kosmosa i mikro-sveta teorijom ujedinjenja – simbolizovanom, takoreći, gastronomski na vrhu slike. (Smeh) Dok ne pronađemo tu sintezu, nećemo moći da razumemo početak univerzuma jer kada je naš univerzum bio veličine jednog atoma, kvantni efekti bi mogli sve poljuljati.
Tako da nam treba teorija koja objedinjuje veoma veliko i veoma malo, koju još nemamo. Jedna ideja, slučajno – imam ovaj znak upozorenja da ću od sada nagađati – je da naš Veliki prasak nije jedini. Jedna ideja je da je ovaj trodimenzionalni univerzum usađen u višedimenzionalni prostor. Kao što možete zamisliti sa ova tri papira. Zamislite mrave na jednom od njih koji misle da su u dvodimenzionalnom svetu, nesvesni još jedne grupe mrava na drugom. Znači, još jedan univerzum mogao bi da postoji na samo milimetar od našeg, ali toga nismo svesni jer se taj milimetar meri u nekoj četvrtoj prostornoj dimenziji, a mi smo zarobljeni u svoje tri. Tako da verujemo da u okviru fizičke realnosti postoji dosta više od onoga što smo inače nazvali našim univerzumom – posledica našeg Velikog praska. Evo još jedne slike.Donja desna je naš univerzum, koji je samo tačka na ovom horizontu, ali čak i sve ovo je samo jedan mehur, takoreći, neke veće realnosti. Mnogi misle da onako kako smo prešli sa verovanja u jedan sunčev sistem na milijarde sunčevih sistema, u jednu galaksiju na mnoštvo galaksija, moramo preći i sa jednog Velikog praska na mnoge Velike praskove, koji će nam možda prikazati ogromnu raznovrsnost osobina.
Vratimo se ovoj slici. Na vrhu je simbol jednog izazova, ali postoji još jedan izazov nauci čiji je simbol na dnu. Ne želimo samo da spojimo jako veliko i jako malo, želimo i da razumemo ono jako složeno. A najsloženije stvari smo mi, Na pola puta između zvezda i atoma. Zavisimo od zvezda jer stvaraju atome od kojih smo sastavljeni. Oslanjamo se na hemiju da odredimo svoju složenu strukturu. Jasno je da moramo biti veliki u poređenju sa atomima, da bi imali slojeve i slojeve složene strukture. Jasno je da moramo biti mali u odnosu na zvezde i planete – inače bi nas gravitacija smrskala. Zapravo, mi smo na pola puta. Bilo bi potrebno onoliko ljudi za jedno sunce koliko atoma ima u svakom od nas. Geometrijska sredina mase protona i mase sunca je 50 kilograma, a u opseg faktora dva ovog broja upadamo svi. Pa, barem većina nas. Nauka o složenosti je verovatno najveći izazov do sad, veći od jako malog sa leve i jako velikog sa desne strane. Ovo je nauka, koja ne samo što prosvetljuje naše razumevanje biološkog sveta, već i preobražava naš svet brže nego ikad.Štaviše, izaziva nove vrste promena.
Moja poenta je da u ovom veku, nije samo nauka izmenila svet brže nego ikad, već i na nove i drugačije načine. Ciljano lečenje, genetska modifikacija, veštačka inteligencija, možda i implanti u mozgovima, mogu promeniti ljudska bića kao takva. A ljudska bića, njihov izgled i karakter, nije se promenio hiljadama godina. Može se promeniti u ovom veku. Ovo je novost za našu istoriju. A i ljudski uticaj na globalnu okolinu – efekat staklene bašte, masivna izumiranja i tako dalje – nikad nije bio veći. Zbog ovoga je predstojeći vek izazov. Bio i sajber tehnologije su benigne za okolinu, samim tim što nude fantastične izglede za budućnost, dok, u isto vreme, smanjuju pritisak na energiju i resurse. Ali imaće i tamnu stranu.U ovom povezanom svetu, nove tehnologije mogu osposobiti samo jednog fanatika, ili nekog čudaka sa mentalitetom onih koji danas prave kompjuterske viruse, koji će izazvati katastrofu. Zaista, katastrofa može proizići iz proste tehničke greške – neopreznost, a ne opasnost. Čak ni mala verovatnoća katastrofe nije prihvatljiva kada bi posledice bile globalne.
Zapravo, pre par godina, Bil Džoj je napisao članak u kom izražava ogromnu brigu da će nas roboti nadvladati, itd. Ne slažem se sa time, ali je interesantno njegovo jednostavno rešenje. Zvao ga je “sitno odricanje”. Hteo je da se odrekne opasne nauke i da zadrži dobre delove. To je potpuno naivno iz dva razloga. Kao prvo, svako naučno otkriće ima bezopasne posledice isto kao i opasne. Takođe, kada naučnik nešto otkrije, uglavnom nema pojma koju će to primenu imati. To znači da moramo da prihvatimo rizike ako ćemo da uživamo u povlasticama nauke. Moramo prihvatiti opasnosti.Mislim da se moramo vratiti u posleratno doba, posle Drugog svetskog rata, kada su nuklearni naučnici koji su radili na atomskoj bombi, uglavnom bili zabrinuti kako će upozoriti svet na ove opasnosti.
A nije ih inspirisao mladi Ajnštajn, koji je radio odličan posao s relativitetom, već stari Ajnštajn, legenda na posterima i majicama, koji u svojim naučnim naporima nije uspeo da ujedini fizičke zakone. Pojavio se prevremeno. Ali bio je moralni kompas – inspiracija naučnicima koji su se bavili kontrolom oružja. A možda najveći čovek je neko koga imam privilegiju da poznajem, Džo Rotblat. Podjednako neuredna kancelarija, kako vidite. Ima 96 godina i osnovao je pokret Pagvoš.Poslednja stvar koju je uradio bila je da ubedi Ajnštajna da potpiše čuveni memorandum Bertranda Rasela. On postavlja primer zabrinutog naučnika. Mislim, da bi se nauka optimalno iskoristila, da bi se odlučilo koja vrata otvoriti a koja ostaviti zatvorena, danas su nam potrebni ljudi kao Džozef Rotblat.
Ne trebaju nam samo fizičari koji vode kampanje, trebaju nam biolozi, kompjuterski stručnjaci, i oni koji se bave zaštitom sredine. Mislim da akademici i preduzetnici imaju posebnu obavezu jer imaju više slobode od onih pod državnom vlašću,ili zaposlenih koji su pod pritiskom trgovine. Napisao sam knjigu “Naš poslednji vek” kao naučnik, samo opšti naučnik. Ali s jedne strane, mislim, da mi je kosmlogija pružila posebnu perspektivu, koja omogućava svest o neizmernoj budućnosti.Ogromni vremenski periodi evolutivne prošlosti danas su deo kulture – izvan američkog Biblijskog pojasa, u svakom slučaju – (Smeh) ali većina ljudi, čak i oni upoznati sa evolucijom, nemaju na umu da još više vremena leži ispred nas.
Sunce sija već četiri i po milijarde godina, ali će sijati još šest milijardi pre nego što se ugasi. Na ovoj šematskoj slici, vrsti vremenske slike, mi smo na pola puta. I biće još šest milijardi pre nego što se to desi, i sav život na Zemlji nestane.Postoji nepromišljena sklonost ka zamisli da će ljudi biti tamo, doživljavajući propast sunca, ali život i inteligencija koji budu postojali tada biće drugačiji od nas isto koliko smo mi drugačiji od bakterija. Razvoj inteligencije i kompleksnosti ima još ogroman put da pređe, na Zemlji i verovatno negde daleko. Tako da smo i dalje na početku pojave složenosti na Zemlji i izvan nje. Kada bi predstavio život zemlje jednom godinom, gde je januar njen nastanak a decembar kraj, 21. vek bio bi četvrtina sekunde u junu – maleni komad godine. Čak i iz ove sažete kosmičke perspektive, naš vek je jako, jako poseban, vreme kada ljudi menjaju sebe i svoju planetu.
Kako sam ovo ranije trebao prikazati, neće ljudi biti ti koji će gledati poslednje trenutke sunca; biće to stvorenja drugačija od nas koliko mi od bakterija. Kada je Ajnštajn umro 1955, jedno upečatljivo priznanje njegovom svetskom statusu bio je crtež u Vašington Postu koji je crtao Herblok. Na pločici piše, “Albert Ajnštajn je živeo ovde.” Želim da završim sa dodatkom, takoreći, inspirisanim ovom slikom. Već 40 godina nam je poznata ova slika: nežna lepota zemlje, mora i oblaka, u kontrastu sa neplodnom površinom meseca na kojoj su astronauti ostavili otiske. Pretpostavimo da su neki vanzemaljci posmatrali našu bledu plavu tačku iz dalekog kosmosa, i ne samo 40 godina, već celih 4,5 milijardi godina zemaljske istorije. Šta bi videli? Za sve to ogromno vreme, Zemljin izgled bi se menjao jako postepeno. Jedine nagle svetske promene bile bi udari velikih asteroida ili ogromne vulkanske erupcije. Osim ovih kratkih povreda, ništa se ne dešava iznenada.
Kontinentalne ploče su plovile unaokolo. Ledeni pokrivač je rastao i smanjivao se. Generacije novih vrsta su se pojavljivale, evoluirale i izumirale. Ali samo u jednom majušnom odsečku zemaljske istorije, poslednjem milionitom delu, par hiljada godina, obrasci vegetacije promenili su se brže nego ranije. Ovo je označilo početak poljoprivrede. Promena se ubrzavala kako su ljudske populacije rasle. Onda su se druge stvari desile još iznenadnije. Za samo 50 godina – to je stotina milionitog dela Zemljine starosti – količina ugljen-dioksida u atmosferi počela je da raste, zastrašujućom brzinom.
Planeta je postala ozbiljan odašiljač radio talasa – sve od televizora preko mobilnih telefona do radara. Još nešto se desilo. Metalni predmeti, iako mali, najviše nekoliko tona – pojavili su se u Zemljinoj orbiti. Neki su putovali do meseca i planeta. Rasa naprednih vanzemaljaca koji gledaju sunčev sistem izdaleka sigurno bi mogli predvideti Zemljino uništenje za 6 milijardi godina. A da li bi mogli predvideti ovaj jedinstveni porast na manje od polovine Zemljinog života? Ove promene izazvane čovekom koje zauzimaju manje od milionitog dela vremena koje je do sad prošlo i naizgled se dešavaju neverovatnom brzinom? Kada bi nastavili posmatranje, šta bi ovi hipotetički vanzemaljci doživeli u sledećih sto godina?Da li će neki grč uništiti Zemljinu budućnost? Ili će se biosfera stabilizovati? Ili će neki od metalnih predmeta lansiranih sa Zemlje stvoriti nove oaze, post-ljudski život negde daleko?
Nauka kojom se bavio mladi Ajnštajn nastaviće da živi u našoj civilizaciji, ali da bi civilizacija preživela trebaće nam mudrost starog Ajnštajna – humanog, sveobuhvatnog i dalekovidog. Šta god da se desi u ovom jedinstveno presudnom veku, odjekivaće u budućnost, možda i van Zemlje, daleko van Zemlje kao što je ovde prikazano. Hvala vam puno.(Aplauz)
Izvor: https://www.ted.com/talks/martin_rees_asks_is_this_our_final_century/transcript
