Mnogi objekti u svemiru nisu započeli svoje postojanje u istoj formi kao što se sada vidi – veliki objekti se obično grade iz mnogo manjih objekata, umesto da se brzo pojavljuju u punoj veličini. To važi i za galaksije i planete. Planeti u našem solarnom sistemu započeli su baš kao gomila prašine i gasa unutar većeg diska s više gasa i prašine. Ne postoji poseban razlog za pojavljivanje određenog broja ovih grudvica, i mi u potpunosti očekujemo da ih je bilo puno.

Sa puno malih grudvica, svaka od njih je mogla početi da se kreće u okolni gas i prašinu, a neke od tih prašina mogle su se zaglaviti za svaku malu gomilu. To znači da uskoro imamo vrlo sgužvan solarni sistem s puno šljunka umjesto sitne prašine, koji raste tako što se spaja s više prašine. Svaka od ovih malih stvari može postati planeta ako nastavi sakupljati više materijala, ali ovaj način sakupljanja stvari oko njih nije veoma efikasan. Ovde se takođe mješaju i zvijezde, postepeno odvodeći sve ostatke gasa koji nisu ušli u stvaranje zvezde ili stvaranje naše male planete. Ali postoji mnogo brži način rasta – sudari.

Ako svaka od ovih stvari se sudari s drugom, mogu vrlo brzo udvostručiti njihovu veličinu; I naše trenutno razumijevanje ranog solarnog sistema sugeriše da je upravo ovo način kako su te stvari porasle na približno objekte veličine planeta. Planetski kandidati koji su najbrže porasli mogli bi nastaviti da rastu do veoma velike veličine, jer bi mogli gravitirati manje objekte, na kraju ih povući u sudar. Slučajno, ovo gravitaciono pribijanje je kako mislimo da je Mars dobio svoja dva mjeseca – Phobos se kreće toliko blizu Marsa da će se na kraju ili razbiti ili srušiti na površini Marsa.

Smatra se da je naš Mesec ostatak jednog od ovih sudara između gotovo punih planeta.

Poznata kao hipoteza Velikog sudara ideja ukazuje na to da se je objekat veličine Marsa razbio od proto-Zemlju, a neki od materijala koji je otkinut sa površine Zemlje je rekombinovan kao Mesec.

Postojao je i vremenski period koji se naziva kasno teško bombardiranje u istoriji Sunčevog sistema, gde su sva tela Sunčevog sistema, uključujući i Mesec, uplavila u prilično teške tokove asteroida. Ovo je započelo pre oko 4 milijarde godina i nastavilo oko 300 miliona godina. Još uvek možemo videti tragove ovog na Mesecu – mračni krater na Mesecu vodi porijeklo iz perioda kasnog teškog bombardovanja.

Još uvek smo pogođeni stvarima koje lete oko našeg sunčevog sistema – međutim većina toga je prilično mala (na kosmičkom nivou) da je preživela ovoliko dugo, a da se već nije srušila u drugi predmet. Ovi “mali” objekti su i dalje ponekad dovoljno veliki da bi bili opasnost za život – zona smrti koja okružuje uticaj zavisi samo od toga koliko je veliki objekat.

Sve velike planete su se naselile u stabilne orbite koje se međusobno miješaju, nakon što su prošle kroz prvih 20 miliona godina haosa, pa je vrlo malo vjerovatno da će se velike planete u našem solarnom sistemu srušiti jedne u druge sve dok se dinamika Našeg solarnog sistema ne promijeni.

Izvor: https://www.forbes.com/sites/jillianscudder/2016/03/13/astroquizzical-planets-collide/#3423f7d444af