Venecuela je tipičan slučaj nečega što se u ekonomiji zove “HOLANDSKA BOLEST”.
To je kataklizma ekonomije koja nastaje kada država previše razvije samo jedan, najprofitabilniji sektor industrije, što automatski ubije sve ostale sektore. Najčešće u tu klopku upadaju države koje slučajno imaju nekakav veoma vredan prirodni resurs – kao što je nafta.
Venecuela će ući u historiju kao najteži slučaj ove bolesti ikada, a evo kako to nastaje:
Krajem devedesetih na vlast dolazi Ugo Čavez, ekstremni socijalista. On je bio fokusiran samo na jednu stvar – kako da pomogne sirotinji. Nije ga previše zanimala ekonomija i matematika.
Čavez je prosto rekao: “Ova zemlja leži na nafti. Izvozićemo naftu i te pare ćemo da poklanjamo narodu, biće ovo najlepša država za život na svetu”. Deluje kao najbolji plan ikada.
U početku je to bilo sjajno. Novac od nafte se koristio da se sirotinja školuje, zapošljava, da imaju besplatno zdravstvo, hrana je bila skoro džabe, benzin najjeftiniji na svetu. Gradili su se stanovi za najsiromašnije, sve je bilo kao u bajci. Procenat siromašnih je pao ispod 10% (da podsetim, danas je 90%).
Međutim, problem je u tome što se kompletna država oslanjala na tu naftu, i kompletna industrija svih ostalih stvari je ugašena. Venecula je uvozila apsolutno sve – čačkalice, lajsne, čaše, krpe… po principu “zašto da se mučimo da to sami proizvodimo, kad možemo lepo da prodamo naftu i da sve to kupimo od neke države koja to već pravi…”
Radnici beže iz drugih fabrika i sa poljoprivrednih dobara i prelaze da rade u proizvodnji nafte i srodnim oblastima, gde su najbolje plate. Sva druga industrija i poljoprivreda pretvara se u grad duhova. Ali nema veze, sve ćemo da uvezemo od para od nafte…
Kompletna država Venecuela sada zavisi isključivo od prodaje nafte.
U jednom trenutku cena nafte na svetskom tržištu kreće vrtoglavo da pada. Venecuela ne može da iskopa i proda više od X litara mesečno, a trebaju im pare da bi država funkcionisala, jer drugih izvora prihoda više nemaju. Kreće sve da se raspada, ljudi beže iz zemlje, tehnologija im zastareva pa sve to čini da sad još manje nafte mogu da proizvedu. Na sve te muke, moraju deo nafte da daju Rusiji i Kini, koje su im pre 20 godina pozajmile milijarde dolara da razviju eksploataciju nafte i sad im vraćaju taj dug kroz naftu. Sve u svemu, para od nafte više nema.
Čavez je umro 2013 i nasledio ga je sadašnji predsednik Maduro, Čavezov bliski saradnik. Ljudi su zapamtili Čaveza kao nekog ko im je omogućio život iz bajke, velike plate, jeftinu hranu, kao Robin Huda koji je pomogao najsiromašnijima, i zato su glasali za onog ko će da nastavi tu politiku. Što reče ona poslovica “people will only remember how you made them feel”.
Ovo je sindrom koji se zove “Holandska bolest”, a ime je dobio po sličnom efektu koji se desio Holandiji 1960-tih godina kada su otkrili nalazišta gasa i usmerili svu ekonomiju na taj gas. Sve druge grane privrede Holandije su krenule da padaju (proizvodnja i izvoz). Međutim, Holandske vlasti su brzo uvidele šta se dešava i korigovali su to kroz striktnu kontrolu industrije gasa i novca koji se tu obrće. Norvežani to isto rade, strogo paze da pare od nafte ne uđu previše u državu jer znaju da bi sve uništili.
Venecuela je nažalost najgora kombinacija – socijalistička vlast, država odlučuje o pravcu razvoja kompletne privrede. Sve su usmerili na “laku lovu” od nafte, i bukvalno poklanjali te pare narodu umesto da ih ulažu u razvoj ostalih industrijskih grana.
Sve u svemu – ovo je odličan primer zašto je ekonomija ozbiljna nauka za koju se dodeljuje Nobelova nagrada. Nije tako jednostavno poput “hajde da svi živimo lagodno jer smo imali sreću da se rodimo u zemlji koja leži na nafti”.
